Domaća šljiva


Smatra se da je domaća šljiva nastala hibridizacijom između trnjine i džamarike. Do danas je proizveden veliki broj sorti (kultivara) domaće šljive, preko 2000. Gaji se u čitavoj Evropi izuzev krajnjeg severa, severnoj i južnoj Africi, severozapadnoj Indiji, istočnoj Aziji, Severnoj Americi. Sve sorte su na bazi praktične osobine odvajanja koštice od mezokarpa („mesa“ ploda) svrstane u dve grupe (koje u savremenoj taksonomiji podroda nemaju značaja):

Cepače ili prave šljive, kojima se koštica lako odvaja od „mesa“ ploda;
Glođuše ili kalanke, kojima je endokarp čvrsto srastao za mezokarp.

 

Trnošljiva


Kad autora koji se bave taksonomijom roda Prunus preovlađuje mišljenje da je trnošljiva nastala kao i domaća šljiva, u prošlosti, spontanom hibridizacijom između trnjine i džanarike. Duže je u kulturi nego domaća šljiva, od koje se razlikuje po nešto sitnijem lišću, maljavim mladim grančicama, nešto većem prisustvu trnja, naročito u juvenilnom stadijumu, i po plodovima, koji su u trnošljive relativno sitniji, loptasti, sa okruglom košticom (endokarpom), koja više liči na košticu crnog trna (trnjine) nego džanarike.

Sorte šljiva gajene u Srbiji (prema „Flori SR Srbije“).


Srpska šljiva


Šljiva čini više od 40% stabala u Srbiji. Gaje se ove sorte:

Aženka, Belošljiva, Viktorija, Rut Geršteter, Drenovka, Zelena renkloda, Ilinjača, Imperial, Italijanka, Kalifornijska, Metlaš, Moravka, Nansijka, Papračanka (debeljača);

Požegača (madžarka, bistrica) – prastara odomaćena sorta, kroz istoriju najzastupljenija među sortama šljiva u Srbiji, smatra se najkvalitetnijom sortom šljive uopšte, mana su joj samo relativno sitni plodovi, ali veliki problem u njenom gajenju predstavlja izuzetno izražena osetljivost prema virusu šarke šljive, koja ugrožava sam opstanak sorte;

Prezident; Sitnica; Stenli; Trnovača; Fruškogorska bela; Cimerova rana; Crvena ranka; Džanarika.
Spravljanje rakije od šljiva - šljivovica